Šar­mom obo­ga­ti­li grad i lju­de

Ka­da je Ber­lin­skim ko­n­gre­som 1878. Cr­na Go­ra pri­zna­ta kao dva­de­set i sed­ma evrop­ska dr­ža­va, u Ul­ci­nju je, ka­žu, po­sto­ja­lo sto­ti­nu cr­nač­kih ku­ća, već 1928. bi­lo ih je sa­mo pet
Po­sled­nji pra­vi cr­nac, le­gen­dar­ni Ri­zo Šur­la pre­mi­nuo je pri­je de­se­tak go­di­na, ali ne­ma Ul­ci­nja­ni­na ko­ji ni­je čuo za nje­ga

UL­CINj – U bo­ga­toj isto­ri­ji Ul­ci­nja ne mo­že se za­o­bi­ći pri­ča o cr­nim afrič­kim ro­bo­vi­ma, či­ji se po­to­mo­ci i da­nas mo­gu sre­sti u naj­ju­žni­jem cr­no­gor­skom gra­du. Do­du­še ri­jet­ko, jer ka­ko su go­di­ne pro­la­zi­le i vre­me­na se mi­je­nja­la ne­sta­ja­li su po­la­ko i crn­ci i nji­ho­ve po­ro­di­ce. Ka­da je Ber­lin­skim ko­n­gre­som 1878. Cr­na Go­ra pri­zna­ta kao dva­de­set i sed­ma evrop­ska dr­ža­va, u Ul­ci­nju je, ka­žu, po­sto­ja­lo sto­ti­nu cr­nač­kih ku­ća. Već 1928. bi­lo ih je sa­mo pet. A da­nas crn­ci se te­ško mo­gu sre­sti na grad­skim uli­ca­ma. Po­sled­nji pra­vi cr­nac le­gen­dar­ni Ri­zo Šur­la pre­mi­nuo je pri­je de­se­tak go­di­na. Osta­la je Ri­zo­va po­ro­di­ca sin Ma­rio i kćer­ka Ani­ta ali oni tek po­vre­me­no bo­ra­ve u gra­du. Ima­ju po­ro­di­ce u Be­o­gra­du pa ih je i te­ško vi­dje­ti.

Svi Ul­ci­nja­ni ka­žu da je Ri­za bio di­van čo­vjek. Uvi­jek ve­dar i na­smi­jan. Ras­po­lo­žen za ša­lu. Iako već du­go ni­je živ, si­gur­no da ne­ma Ul­ci­nja­ni­na ko­ji ni­je čuo za nje­ga. Pri­ču o nje­mu ni­je te­ško is­pri­ča­ti, jer ko­ga god da pi­ta­te u gra­du sva­ko će vam po ne­što is­pri­ča­ti. Po­to­mak je afrič­kih gu­sa­ra, a u isto­rij­skim do­ku­men­ti­ma po­mi­nje se da su pr­vi crn­ci sti­gli u Ul­cinj za­jed­no sa tur­sko-arap­skim po­mor­ci­ma, gu­sa­ri­ma-pi­ra­ti­ma, kao ro­bo­vi i slu­ge na nji­ho­vim bro­do­vi­ma 1571. go­di­ne, pa i kao ro­bo­vi i slu­ge u nji­ho­vim po­ro­di­ca­ma, po­sli­je za­u­zi­ma­nja gra­da od stra­ne Tu­ra­ka, ka­da se tu za stal­no na­sta­nju­je 400 ber­ber­skih, sje­ver­no-afrič­kih pi­ra­ta sa nji­ho­vim po­ro­di­ca­ma.

Ovi no­vi gra­đa­ni Ul­ci­nja, tur­sko-arap­ski po­mor­ci, kroz go­di­ne, de­ce­ni­je i vje­ko­ve gra­bi­li su sa oba­la Afri­ke (Tri­po­lis – Ta­ra­bu­lus) crn­ce i pro­da­va­li ih kao ro­bo­ve na svom tr­gu u Ul­ci­nju i po osta­lim tr­go­vi­ma Evro­pe, Azi­je i Afri­ke. Mno­ge od njih dr­ža­li su kao slu­ge po svo­jim ku­ća­ma, ima­nji­ma, pa i po bro­do­vi­ma. Za ku­po­vi­nu ro­bo­va–cr­na­ca išli su svo­jim bro­do­vi­ma i do oba­la Su­da­na, pa i do Kon­ga. Da­le­ke 1696. go­di­ne pa­pin mi­si­o­nar Ma­rin Đi­no oba­vje­šta­va Kon­gre­ga­ci­ju da se na ul­cinj­skom tr­gu na­la­zi oko 125 ro­bo­va. Trg ro­bo­va u Ul­ci­nju bio je naj­ve­ći i naj­gla­so­vi­ti­ji na Ja­dra­nu. Tu su do­vo­di­li ro­bo­ve za pro­da­ju sa svih stra­na, po­go­to­vo iz mno­gih pri­mor­skih gra­do­va. Ka­žu da su tu pro­da­li i Ser­van­te­sa i nje­go­vog brat Ro­dri­ga. No­vi­nar i pu­bli­ci­sta Mu­sta­fa Can­ka, ko­ji je ne­dav­no pu­bli­ko­vao knji­gu „Ul­cinj u Osman­skoj im­pe­ri­ji”, je­dan dio po­sve­tio je i afrič­kim ro­bo­vi­ma.

– Lje­po­tu i šarm lo­kal­noj po­pu­la­ci­ji po­seb­no su da­va­li crn­ci. Ul­cinj­ski bro­do­vla­sni­ci do­vo­zi­li su ih kao ro­bo­ve iz sje­ver­ne Afri­ke, a po­ri­je­klom su uglav­nom bi­li iz Su­da­na. Jed­no vri­je­me bi­li su slu­ge, da bi po­tom bi­li oslo­ba­đa­ni i po­sta­ja­li pra­vi Ul­ci­nja­ni. Go­vo­ri­li su al­ban­ski, obla­či­li se ala tur­ka. No­si­li su fe­so­ve i ši­ro­ke pan­ta­lo­ne, baš kao i svi gra­đa­ni, bi­li ka­pe­ta­ni bro­do­va i vla­sni­ci li­je­po ukra­še­nih ku­ća. Pre­u­zi­ma­li su pre­zi­me­na ka­pe­ta­na ili bro­do­vla­sni­ka ko­ji su ih do­ve­li u Ul­cinj ili su se jed­no­stav­no pre­zi­va­li Ara­pi (cr­nac). Sra­sli su pot­pu­no sa sre­di­nom či­ne­ći Ul­cinj naj­in­te­re­sant­ni­jim gra­dom na Ja­dra­nu u 19. vi­je­ku. Ka­da je Ul­cinj 1880. go­di­ne pri­po­jen Cr­noj Go­ri u nje­mu je ži­vje­lo osam­de­se­tak cr­na­ca – ka­že Can­ka.

Osim Ri­zo­ve dje­ce i unu­ka u Ul­ci­nju se uglav­nom lje­ti mo­gu sre­sti po­tom­ci nje­go­vih se­sta­ra i po­koj­nog bra­ta Dže­lja, od­no­sno si­nov­ca Dža­ni­ja, ko­ji je umro mlad.

– Crn­ci su za­u­vi­jek obi­lje­ži­li isto­ri­ju ovog gra­da, a po­koj­ni Ri­zo po­go­to­vo. Mar­kan­tan, neo­bič­no li­jep, na­lik na ču­ve­nog Mu­ha­me­da Ali­ja, pli­je­nio je šar­mom i po­zi­tiv­nom ener­gi­jom. Ka­žu da nje­go­vi po­tom­ci ni­je­su do­ve­de­ni si­lom u Ul­cinj. Mi­slim da su mu dvi­je se­stre još ži­ve ali ih ri­jet­ko vi­đam. To je jed­na od naj­po­zna­ti­jih po­ro­di­ca u Ul­ci­nju. Pre­zi­me su do­bi­li po mje­stu Šur­le, gdje su ži­vje­li. Bio je to pra­vi me­tu­za­lem ul­cinj­skog tu­ri­zma. Dok sam živ sje­ća­ću ga se – ka­že po­zna­ti tu­ri­stič­ki vo­dič, pro­fe­sor Ismet Ka­ra­ma­na­ga.
M.Knežević

Le­gen­da bok­sa i fo­to­gra­fi­je
Le­gen­dar­ni Ri­za Šur­la se sa sve­ga se­dam go­di­na ob­reo u Du­brov­ni­ku. Kad je sta­sao u mla­di­ća sti­gao je u Za­greb, gdje je po­čeo da se ba­vi bok­som. Bio je dru­gi vel­te­raš u Sav­skoj ba­no­vi­ni, a za ži­vot je za­ra­đi­vao ra­de­ći kao ko­no­bar u ču­ve­noj „Espla­na­di”. Put iz Za­gre­ba vo­di ga u Be­o­grad, gdje je iz­u­čio fo­to­graf­ski za­nat. Tu ga je za­te­kao rat. U Ul­cinj se vra­ća 1945. go­di­ne i otva­ra fo­to­graf­sku rad­nju „Pi­nješ”, naj­sta­ri­ju u gra­du ko­ja je bi­la je­dan od za­štit­nih zna­ko­va kraj­njeg ju­ga.

Ri­zo se po­čet­kom še­zde­se­tih ože­nio Ul­ci­njan­kom Na­dom Ra­čić i ta­ko pre­ki­nuo obi­čaj ve­li­ke cr­nač­ke po­ro­di­ce ko­ja je ov­dje sve do Ri­zo­vih mo­mač­kih da­na ima­la obi­čaj da se crn­ci oba­ve­zno že­ne crn­ki­nja­ma, ko­je su u Ul­cinj sti­za­le iz dru­gih kra­je­va. Ubr­zo su ro­đe­ni Ma­rio i Ani­ta, ko­ji ipak ni­je­su pra­vi crn­ci, jer su „po­vu­kli” na maj­ku. Ma­rio je ože­njen, Ani­ta uda­ta, ima­ju li­je­pu dje­cu. Ipak, mje­šo­vi­ti brak Ri­za i Na­de ni­je pr­vi. Mno­go go­di­na pri­je njih je­dan Ul­ci­nja­nin ože­nio se crn­ki­njom. I da­nas se u Ul­ci­nju mo­že ču­ti pri­ča o pre­li­je­poj Za­hri iz Su­da­na, ko­ja je u Ul­cinj do­šla po sop­stve­noj vo­lji sa ma­jo­rom tur­ske voj­ske Ha­dži Ha­li­lom Fi­ci­jem, ko­je­ga je upo­zna­la u svo­joj ze­mlji.
Ri­zo Šur­la je na de­se­ti­ne hi­lja­da fo­to­gra­fi­ja iz Ul­ci­nja bes­plat­no upu­tio u svi­jet, po­di­je­lio do­ma­ćim i stra­nim tu­ri­sti­ma. A fo­to­gra­fi­sao je sve što je li­je­po na ovom pro­sto­ru. Imao je dvi­je stra­sti – fo­to­gra­fi­je i ri­bo­lov, ko­ji­ma se po­sve­tio do po­sled­njih da­na ži­vo­ta.

Cr­nac, a Cr­no­go­rac
U to­ku Dru­gog svjet­skog ra­ta me­đu ve­li­kim br­o­jem par­ti­zan­skih bo­ra­ca iz svih kra­je­va on­da­šnje Ju­go­sla­vi­je na­šao se i cr­nac Ri­zo Šur­la, iz Ul­ci­nja. U jed­noj od bor­bi bio je ra­njen, pa ga dru­go­vi od­ve­do­še u par­ti­zan­sku bol­ni­cu i da­do­še mu pr­vu po­moć. Jo­van­ka, ka­sni­je su­pru­ga Jo­si­pa Bro­za Ti­ta, za­de­si se u bol­ni­ci i to­kom obi­la­ska ra­nje­ni­ka ugle­da Ri­za, pa se pri­lič­no iz­ne­na­di.
– Oda­kle ste vi, dru­že – upi­ta ga ona. – Iz Ul­ci­nja – od­go­vo­ri Ri­zo. – Gdje je taj Ul­cinj, u ko­joj dr­ža­vi Afri­ke – upi­ta opet Jo­van­ka. – Ni­je u Afri­ci, dru­ga­ri­ce Jo­van­ka – re­če joj Ri­zo. Jo­van­ka se za čas za­mi­sli, pa opet upi­ta: – A što ste vi po na­ci­o­nal­no­sti? – Cr­no­go­rac! – re­če joj Ri­zo po­no­sno. – Hm! – opet se za­mi­sli Jo­van­ka, pa na­sta­vi: – Ni­sam zna­la da su Cr­no­gor­ci crn­ci! Mi­sli­la sam da su bi­jel­ci, ova­ko, kao mi!

Arap­sko po­lje i ka­fa­na
Upr­kos to­me što pra­vih tam­no­pu­tih po­to­ma­ka afrič­kih ro­bo­va sko­ro da vi­še ne­ma u Ul­ci­nju, osta­li su fak­ti ko­ji će još du­go pod­sje­ća­ti da je na ov­da­šnjem pro­sto­ru ne­ka­da ži­vje­la cr­na po­pu­la­ci­ja. Na br­du Pi­nješ, iz­nad Ul­ci­nja, i da­nas se na­la­zi po­lja­na, zva­na Arap­sko po­lje. Tu su se sa­sta­ja­li ul­cinj­ski crn­ci i igra­li svo­je ri­tu­al­ne igre. Ta­ko je, ka­žu po­je­di­ni mje­šta­ni, i na­sta­la tem­pe­ra­ment­na igra „Ša­ra­ve­li”, ti­pič­no afrič­kog me­lo­sa i rit­ma, ko­ja se i da­nas ra­do igra i gle­da. U to do­ba oni su svo­je­vre­me­no u gra­du ima­li i svo­je ka­fa­ne, zva­nu „Tru­mo–ka­fa­na” i „Arap­ska ka­fa­na”, jer su njen vla­snik i po­slu­ga bi­li Ara­pi, ka­ko Ul­ci­nja­ni naj­če­šće na­zi­va­ju crn­ce.

 

Izvor: DAN